Metafizički svet imaginarnih mašina organskog oblika rasutih u bezimenom prostoru po kome lebde rasuti tekstovi naizgled nepostojećeg sadržaja i jezika, dominantan su svet slika i grafika Snežane Petrović.
Prvo našta odmah pomislimo su skice Leonarda da Vinčija, velikog izumitelja i mistika, majstora visoke renesanse. U novom značenju one mogu postati odraz duboko misaonog, filozofski utemeljenog, sublimiranog stava prema slikarstvu pozne gotike i renesanse. Na razmeđi ovih ideja ona umeće ljudske likove – marionete, kao u pozorištu lutaka, kojima upravlja nevidljiva univerzalna sila sa vrha, pomoću dobro utemeljenih konaca. To nisu živi ljudi već njihove projekcije- nalik Limenku i Čarobnjaka iz Oza, uprošćene do geometrijskih oblika valjka i kupe. Sve to organizovano je u prvom planu u kompoziciju u stilu starinskih ringišpila a šarena cev, slična dvobojnoj šećerlemi, vijuga u prostoru u nemogućim putanjama kretanja. Ona leluja iznad stilizovanih kućica srodnog organskog oblika koje liče na jestive kuće od slatkiša it bajki o Ivici i Marici. Ovo opšte stilsko mesto čini čitavu predstavu optimističnom, na neki način setnom i ličnom, sa prepoznatljivim podsećanjem na nevino doba detinjstva i igre. Igra dominira i u slikama i u grafikama, u boji i mirisu nekadašnjih slikaovnica, u spletovima tankih linija složenog, preciznog crteža i senki. Misterija vremena koja obavija ova sećanja i njen dodir sa sadašnjošću je nesvakidašnji spoj- ključ za čitanje i dešifrovanje Snežaninih poruka.
Naizgled jednostavne radnje i kretanja, na nivou visokointelektualnih asocijacija su višeslojni zapleti u dodiru između NEKAD i SAD. To je ono što se događa u svakome od nas. Pre ili kasnije preovladaće sadašnjost i odraslost a fragmenti detinjstva nestaće potisnuti novim događajima. Polako će izbledeti bajkovitost i maštanje. Ovo je Snežanin način da ovekoveči, čak, zaustavi to vreme kada nisu bila važna tehnička dostignuća, kada je dolazak vašara bio veliki dan a mađioničar veliki naučnik. I sve to samo je scenografija u koju se smešta jedna potpuno nova predstava. Unutrašnja komešanja u svesti su se likovnim jezikom pobunila protiv obeščovečenja sadašnjice a vraćanjem u svet čupavaca iz kutije, marionetskog pozorišta, šećerleme i ringišpila, nameću se rešenja za pitanja i zadatke života odraslih.
Sačuvati dete u sebi deo je igre koja se odvija na platnu, drvetu, papiru, u monohromnim grafikama ili setnim, dubokim tonovima slika, boje lazura, okera, crvene, smeđe...
Snežana Petrović se upustila u avanturu vađenja školjke sa dna opasno dubokog mora, ne zbog bisera, već samo zbog šuma talasa koji se iz nje čuje i koji će podsetiti svet da postoji još nešto osim ogoljene materijalne stvarnosti.
Maja Olić
dipl. istoričarka umetnosti
Samostalna izložba crteža i grafika, LIKOVNI SALON DOMA KULTURE TRSTENIK. jun 2010.
____________________________________________________
Koliko izdeljenosti, toliko stroga;
Barka, baloni i nevine lutke novog smisla preuzimaju od nas, svih, redom, želju za opstankom, statičnim, istim...
dr Draško Ređep, likovni kritičar
likovna kolonija "DANI MODERNE" Subotica, maj 2009.
____________________________________________________
Art noir i metafizika uspomene
U jednom trenutku, u zbirci pripovedaka „Život posle Boga“ junak Daglasa Koplenda prmećuje: „Bilo je umirujuće videti mnoštvo ptica u letu – videti sve te stvari koje u našem svetu mogu da lete.“ Obuzet „stvarima koje lete“ nešto kasnije će, strepeći zbog vesti o smrti Supermena, dodati: „Oduvek mi se dopadala ideja da u svetu postoji neka osoba koja ne čini rđave stvari. I da postoji u svetu neka osoba koja je u stanju da leti.“ Preklapanje fikcije i stvarnosti, izmišljenog i mogućeg, sećanja i životne realnosti, uspomena i trenutka koji upravo proživljavamo, nalik na tanano preplitanje ova dva pola našeg življenja prisutno u Koplendovom pripovedanju, može se zapaziti i u vizelnom univerzumu Snežane Petrović. Osnovni elementi tog univerzuma nose u sebi čvrsto utemeljene autobiografske komponente koji na vizuelnom planu dobijaju dvojaku, na prvi pogled kontadiktornu ulogu: s jedne strane predstavljaju univerzalno ambijentalno okruženje koje se ritmički multiplikuje iz prizora u prizor, koje tek nadogradnjom dobija na različitosti. Fragmentirane, ove komponente postaju deo slagalice koje menjaju pozicije, pa samim tim i narativne vrednosti i postaju ključni činilac diversiteta. Većina ovih vizuelnih autobiogafskih isečaka vezana je za realne događaje „iz prošlog života“, iz sećanja detinjstva, različitih životnih okolnosti i iskustava: konjiće sa cirkuskog ringišpila, drvene lutke čiji se udovi pokreću povlačenjem konaca, biciklovi, leteći baloni, ptice, ribe, brodovi, kišobani, mreže za leptire.
Neprekidno se osvrćući u prošlost, Snežana Petrović ipak izbegava da se povede za nostalgičnim prikazivanjem ovog akcesorijuma koji nalazi u sopstvenom iksustvu. U nastojanju da uspostavi distancu, štaviše da se ozbiljno pozabavi ulogom koju je samoj sebi nametunla, da autorski oblikuje proživljeno, ona izmiče iz sveta uspomena i snova, krečući se putem kreiranja nove, složenije realnosti, koja egzistira na samoj granici mogućeg, ali sa poznatim elementima projektuje prizore nove životne istine u kojoj autorka svesno otkriva identifikaciju sa sadašnjim trenutkom. Podstaknuta slikom gnezda, ona stvara intimističke prizore zatvorenog, bezbednog sveta koji lebdi visoko iznad tla, ali ipak ne sasvim odvojen jer ga tanano korenje vezuje za današnjicu, prvu dekadu dvadesetprvog veka u kojoj se čoveku sva blaga sveta pružaju kao na dlanu, osim blanšarovske sigurnosti doma-školjke. Taj dom-školjka namenjen „svim stvarima koje mogu da lete“ Snežana Petrović je prikazala u obliku malih bajkolikih nastambi-modula bezbedno ušuškanih u gnezdu uzdignutom na visinama, do kojih samo letilice mogu da dosegnu. Opet je na delu kombinovanje stvarnog i mogućeg: leteći balon kao simbol pogleda odozgo, projekcije iskonske želje čoveka da se vine u vazduh, pobedi prirodu i istovremeno sagleda delo ljudskih ruku iz jedne sasvim nove vizure. Sa druge strane, to delo, gradić/gnezdo može se posmatrati iz zemaljskog rakursa, čime se menjaju njegove simboličke vrednosti. I mada se u takvom gnezdu mogu se naći različiti predmeti, brod, bicikl, lutke, luftbaloni, ribe, dečje lopte, košarkaške mreže, ono nije samo mesto zadovoljstva i igre, bezbrižnog života bez svake odgovornosti; okruženo snažnim cevima, poput vena u telu, ono predstavlja i mesto u kojem su koncentrisana mnoga civilizacijska dostignuća, gde život pulsira zahvaljujući neprekidnom cirkulisanju energije omogućenom otkrićima velikih mislilaca prošlosti. O tome govore i zabeleške i ovlaš naneseni crteži , razbacani na marginama oko osnovnog motiva, kao neka vrsta omaža idejama velikih prethodnika čije se umetničko stvaralaštvo neprekidno preplitalo sa konstruktorskim idejama, preispitivanjima prirodnih zakona i kreiranjem ljudske budućnosti. Takve intervencije ukazuju na kreativni nemir i neprekidno traganje za novim i sve složenijim vidovima naracije koji se zapažaju u delu Snežane Petrović.
Prefinjena gradacija značenja koju ona uspostavlja između motiva koji se repliciraju i onih koji se javljaju kao ekskluzivno objašnjenje, moguća je zahvaljujući umetničkom mediju za koji se autorka opredelila: među mnoštvom grafičkih tehnka ona je odabrala mecotintu, postupak složen koliko i motiv koji treba da se realizuje na ploči. Pored baršunastog tonaliteta bojenog sloja i širokog dijapazona tonova i prelaza koji omogućavaju prefinjenu modelaciju oblika, Snežana Petrović je rezultate mehaničke obrade ploče iskoristila kao jedan od elemenata značenja; namerno insistirajući na šrafurama po obodima oblika ona povremeno čvrste granice prostornih celina čini propustljivim i promenljivim i u isto vreme ih ističe kao suprotnost minuciozno oblikovanim kvazi realnim oblicima. Koristeći mogućnost variranja u okvirima procesa obrade grafičke ploče autorka zapravo zadire u konvencije same tehnike mecotinte. Preispitivanje i dijalog sa suštinom tehnološkog procesa obrade grafičkih ploča kojem autorka pribegava, nemnovno otvaraju još jedan diskurs: čitanje narativnih elemenata u grafikama Snežane Petrović koje će napraviti otklon od njenih očiglednih predstavljačkih namera i sistema znakova i simbola koje je izvorno ustanovila. „Zamišljam zemlju sa okruženu isparenjima tako da podseća na veličanstveno živo biće koje neprekidno udiše i izdiše“, zabeležio je Johan Volfgang von Gete u „Razgovorima s Ekermanom“ pre gotovo dve stotine godina. Primenjena na prizore sa grafičkih otisaka Snežane Petrović, ova opaska svrstava njene vizuelne sisteme pod okrilje hermetičke tradicije koja planete posmatra kao neku vrstu živih bića koja pulsiraju, u unutrašnjosti premrežena venama ispunjenim lavom koja izvire iz samog središta i vodotokovima koji cirkulišu od mora ka planinama, ponirući ponovo u dubine i vraćajući se kroz reke prema morima. Na sličan način, Snežana Petrović svoje male urbane celine/gnezda prikazuje kao žive organske celine u kojima se neprekidno odvija cirkulisanje i izmena vitalne energije. Alhemičarsku veštinu pretvaranja materije iz jednog oblika u drugi autorka zamenjuje menjanjem značenja pojedinim predmetima o kojima je već bilo reči; izmenjena značenja dobijaju pre svega smeštanjem u za njih novo i neuobičajeno okruženje i novi poredak stvari. Organskoj celini koju na taj način uspostavlja, nedostaje samo jedno: prisustvo živih bića. Njih zamenjuju već pominjani predmeti, ali poetiku odsustva i metafizičku komponentu u većoj meri potencira i gustina koncentracije objekata u okviru centralnog motiva na grafičkim listovima. Naglašenu potrebu da ih harominuzuje u skladnu celinu, da ih poveže u jedinstven sistem, ona iskazuje krvotokom cevi i isprepletaog korenja, a činjenicu da sklad može biti samo proizvod nekog višeg poretka sugeriše uvodeći motiv merdevina – pomagala koje doseže samo do odeđenog, dopuštenog nivoa. U svetlu tog tumačenja, sam osnovni motiv urbane celine/gnezda pretvara se u parafrazu drveta saznanja, filozofskog drveta sa kojeg plodove beru samo odabrani. Nečitki i crteži na marginama grafičke ploče pružaju dokaz više o arhaičnoj složenosti i hermetičnosti vizuelnog sistema koji u prvom trenutku deluje tako savremeno, prepoznatljivo i otvoreno. Hermetički princip u definisanju značenja u krajnjoj instanci nudi još jedno opravdanje za odabir tehnološkog postupka obrade grafičke ploče, koji teče od svetlog ka tamnom, a u pojedinim fazama postojanja, ne bez razloga, nosi i ime „maniera nera“, ili „art noar“. Tehnika koja je stekla popularnost zato što je omogućila gotovu fotografsku vernost predstavljanja, u izvedbi Snežane Petrović postaje sredstvo parafraze realnog, a sasvim je očigledno, i više nego jednog čitanja i tumačenja autorkine predstave realnosti.
dr Jasna Jovanov, istoričar umetnosti
avgust 2009.
____________________________________________________
Tokom prvog razgovora sa Snežanom Petrović iznela mi je svoje viđenje magistarskog rada, sa svim nedoumicama i idejama. Bilo je tu mnoštvo sumnji u mogućnost kako da svoju ideju pretoči u grafiku.
Razgovori su se nizali...
Nakon gledanja skica i slika postalo je jasno da izlaz postoji. Iako je tokom osnovnih studija izgradila jedan ciklus grafika , crno belih figurativnih kompozicija, uglavnom u kombinovanim tehnikama(bakropis, akvatinta, suva igla), sada sam joj predložio jednu staru klasičnu tehniku, koja se danas retko sreće- mezzotintu. Bio sam siguran da će svet, koji je želela pokazati, biti najbolje prezentovan u ovoj tehnici.
Pojavile su se nove sumnje i tečkoće vezane za pripremu i izradu ploče. Stalni kontakti i velika želja da konačno oseti čari ove tehnike, urodili su plodom. Odjednom je razgovor postao nevažan i otisci su počeli govoriti više od svih reči. Pojavio se intimni svet izmišljenih gradova i ljudi, letećih balona i delova fantastičnih letelica.
Te mogućnosti koje joj je pružila tehnika mezzotinte, od toplih, zamagljenih pejsaža, do finih prelaza od svetlog ka tamnom, bilo je ono što joj je nedostajalo; naprosto, sve one nedoumice i nemogućnost da mi rečima objasni šta je htela uraditi, su jednostavno nestale.
Nastale su serije otisaka, čistih, baršunastih, sa mirisom starih vremena. Nekakva fina seta odiše ovim, samo na izgled, malim prostorima.
Snežana Petrović ne priča velike teme, ne želi da grafikama menja svet. Ona tiho i strpljivo gradi novi, svoj svet, udahnjuje mu vazduh, ubacuje lutke – ljude, dopisuje po neku reč i stvara potpuno novi prostor, kome je sama podarila život. Svaka nova grafika donosi nove vrednosti i u tehničkom i u smislu likovnosti, a mi upoznajemo „neistraženi svet“ Snežane Petrović i osećamo radost i nestrpljenje da ga sagledamo do kraja.
prof. Radovan Jandrić
Akademija umetnosti, Univerzitet u Novom Sadu,
jun 2008.
____________________________________________________
...u sećanju su mi ostale reči koje sam ne tako davno čula, a u pitanju je izjava jednog profesora sa FLU u Beogradu. U svom obraćanju budućim studentima Akademije, on kaže da studiranje nije samo svet talenta, sanjarenja, mašte i ideja, nego pre svega mukotrpan i predan rad na savladavanju i usavršavanju tehnike, kao osnove za dalje, samostalno stvaranje umetnika.
Ova izložba je zapravo rezultat jednog takvog studentskog rada. Na neki način, ona je sažeti prikaz razvoja Snežane Petrović, kao budućeg samostalnog umetnika, koji se odvijao na trećoj i četvrtoj godini njenih studija.
Samim tim radovi su tematski određeni, a odnose se na ljude i ljudsku figuru, samostalnu ili u grupi. Od tehnike preovlađuje bakropis, suva igla i akvatinta. Na radovima Snežane Petrović primećuju se snažni i sigurni potezi, indikator karaktera autorke, koji izbija u prvi plan. Snežanina prirodna energija i istrajnost, likovima daju snagu i život. Ujedno oni čine bogato izvorište i obećavajuću osnovu za njeno predstojeće samostalno stvaranje.
Iskoristila bih priliku da pozdravim svako angažovanje mladih stvaralaca, njihove zajedničke kao i samostalne izložbe koje su na prvom mestu potrebne njima samima, ali i ovom gradu i ovoj zemlji. Stoga Snežani Petrović želim uspeh u njenom predstojećem radu...
Julijana Stevanović, istoričar umetnosti
Otvaranje izložbe - galerija "DA"
Studentski Kulturni Centar Novi Sad, maj 2003.
|
